A A A
Ocijeni >

3 blogera osvajaju Crnu Goru (Ivo Kožul)

Treći dan boravka u Crnoj Gori započeo je novom avanturom. O raftingu na reci Tari odavno sam slušao kao o nečemu što se ne propušta ako vas put dovede čak i u blizinu.

Tara je inače sa svojih 158 km najduža reka u Crnoj Gori i jedna od najlepših i najizazovnijih reka uopšte. Jedinstveni kanjon, poznat u svetu kao najdublji i najstrmiji rečni kanjon u Evropi, privlači turiste i avanturiste sa svih strana. Zbog čistoće obožavaoci je zovu „Suza Evrope“. Kako sam prespavao na njenoj obali, s namerom da ujutro krenem sa iskusnim skiperima nizvodno, došao je i taj trenutak. Tri čamca puna Poljaka i ja, naravno, uz skipere, krenuli smo nizvodno prema zadnjoj tački na Šćepan Polju. U razgovoru sa svojim skiperom, saznajem par informacija o tome šta nas otprilike čeka, mada se neke stvari čuvaju kao iznenađenje za sve učesnike raftinga, pa vas takav odgovor ostavlja pod dozom adrenalina do samog kraja. A adrenalina ovde definitivno ne fali. Poljaci su pri prvom manjem buku i prvom većem uzbuđenju počeli da vrište, pa sam im se ubrzo u tome pridružio, uostalom svi smo slaveni u čamcu pa je valjda to to. Vriska zadovoljnih avanturista je dopirala i iz ostala dva čamca, kako bi koji nailazio na veći ili manji buk. Osećaj je odličan, pogotovo spuštanje niz veće kaskade-bukove i prilikom dolaska na uske delove gde čamac jedva može proći, a još kad tome prethodi i krivina, na trenutak u čudu čekate kako ćete iz svega toga izaći. A kad prođete bez problema samo par centimetara od stene koja vas opako čeka da se nasučete na nju, sa meni nepoznatim posledicama, shvatite da skiperi stvarno znaju šta rade. To vam ulije hrabrost za novi buk, spust, krivinu ili stenu… a ređaju se kao na traci.

Nakon otprilike sat vremena spusta dolazimo na jednu plažu gde skiperi prave pauzu u trajanju od pola sata, pa se iskrcavamo i sabiramo utiske, dok se svi zadovoljno slažemo da smo živi i na broju. Pored plaže je stena sa koje hrabriji skaču u hladnu Taru, neki više, a neki manje uspešno. Neki ponavljaju a ovi drugi odustaju. Ja odlučim da se, označenim puteljkom, popenjem uzbrdo kroz šumu do vodopada, za koji su nam skiperi rekli da ga vredi pogledati. Visok nekih desetak metara i sa bazenom koji se formirao ispred, sa vodom do pasa izgleda lepo i poziva vas da uđete ispod njega, što svakako i radimo. Fino mesto za napraviti koju fotografiju. Uskoro nastavljamo spust niz Taru sa istim oduševljenjem koje ispoljavamo najčešće nekontrolisanom vriskom i neartikulisanim povicima. Valjda to rade tako i ostali, ne samo slaveni. A od Poljaka saznajem da letuju na crnogorskom primorju, pa su došli danas da okušaju sreću u hladnoj, slatkoj i divljoj vodi. Eto baš kao i ja, mislim u sebi. U jednom trenutku nailazimo na mirniji tok, a to znači u kanjonu znatno dublju vodu, još lepše plavo-zelene boje. Poželim se okupati, pa na znak skipera da mogu, jer nas čeka barem par minuta mirnijeg toka, bacim se pored čamca i osetim svu hladnoću Tare! Osveženje dovoljno da se ne poželite kupati barem narednih sat-dva. Tako je i bilo. Kakav bi to bio rafting i poseta Tari a da se bolje ne osetimo. Još par Poljaka ponešeni mojim primerom rade isto. Samo što jedan od njih, iako znatno mišićaviji od mene ima evidetnih problema sa izlaskom iz vode u čamac… valjda mu tehnika fali. Kaže skiper – 90 procenata ih se muči na isti način jer se rvaju pa grle sa čamcem a to ne ide tako. A meni je to i zadovoljstvo. Čak Noris i ja. I tako, nakon još nešto vriske dolazimo mirno na finiš, neki promukli, ali svi prezadovoljni viđenim i doživljenim. Prolazimo ispod mosta na Šćepan Polju, iskrcavamo se iz čamaca i, zahvalni skiperima što su nas spustili do odredišta kako treba, pozdravljamo se i odlazimo svako na svoju stranu.

Crkvičko Polje

Sledeća destinacija toga dana je izlazak na Durmitor i noćenje u Žabljaku.

Put nas vodi preko obronaka Pivske planine, gde se dižemo serpentinama kojima obiluje Crna Gora, i nakon 15-tak kilometara izlazimo na Crkvičko Polje i na visinu od 1.050 metara.

Crkvičko Polje pripada opštini Plužine i smešteno je na platou između kanjona dve najlepše crnogorske reke – Tare i Pive, u podnožju padina Durmitora.

Nailazimo na eko selo zanimljivog imena Jugoslavija, i svraćamo da vidimo o čemu se radi. “Jugoslavija” se sastoji od sedam bungalova udobno opremljenih, koji su se savršeno uklopili u okolinu, ne narušavajući njenu harmoniju. Gosti eko sela mogu uživati u raftingu Tarom, krstarenju Pivskim jezerom, pešačenju, obilasku katuna, vožnji biciklom, jahanju, a u ponudi su i obilazak kulturno istorijskih spomenika i manastira – Soko grad, Pivski manastir, manastir Ostrog, vožnja do Žabljaka atraktivnim “Durmitorskim prstenom” kao i panoramski izleti.

Ovde smo se odlučili za ručak jer nas je već omamio visinski vazduh i miris koji je dopirao iz restorana. U ponudi je domaća hrana pa svi koji svrate mogu pronaći nešto po svom ukusu.

Nakon ručka krenuli smo dalje i kratko svratili u spomen dom koji se nalazi u istom selu, nešto malo dalje. Spomen-dom u Crkvičkom Polju izgrađen je 1981. Pre Drugog svetskog rata tu se nalazila škola, a tokom rata centralna bolnica za ranjenike sa Igmana. Inače, za vreme rata ovo područje je izgubilo 14% svojih stanovnika pa je ovaj spomen dom važno mesto za narod koji ovde živi.

U susret Durmitoru

Durmitor nas je čekao, pa smo krenuli dalje kroz tzv. Pivsku oblast. Priroda je postajala sve lepša i surovija, pa sam se radovao sa svakim novim kilometrom. Put je dobar i vožnja kroz ovo područje predstavlja uživanje prvenstveno radi pogleda koji pucaju na prve obronke Durmitora. Dolovi i zaravni prekriveni su pašnjacima i biljem i sve ostavlja utisak planinske idile. Sa info ploče pored puta saznajem da ovde žive retke životinjske vrste poput vuka, medveda, divokoze, orla, sokola, tetrijeba i oko 130 vrsta ptica. Ovaj kraj je naučno ispitivan i opisivan još u 19. veku ali je i dalje relativno slabo poznat.

Što se tiče rekreativnih aktivnosti pogodan je za nordijsko skijanje i hodanje krpljama koristeći markirane staze koje su dobro označene i mapirane, a leti pešačenje i vožnju biciklom.

Naselja u ovom delu su većinom ruralna, arhitekture koja je specifična za planinski kraj Durmitora. Durmitor nas je čekao, pa smo krenuli dalje kroz tzv. Pivsku oblast. Priroda je postajala sve lepša i surovija, pa sam se radovao sa svakim novim kilometrom. Put je dobar i vožnja kroz ovo područje predstavlja uživanje prvenstveno radi pogleda koji pucaju na prve obronke Durmitora. Dolovi i zaravni prekriveni su pašnjacima i biljem i sve ostavlja utisak planinske idile. Sa info ploče pored puta saznajem da ovde žive retke životinjske vrste poput vuka, medveda, divokoze, orla, sokola, tetrijeba i oko 130 vrsta ptica. Ovaj kraj je naučno ispitivan i opisivan još u 19. veku ali je i dalje relativno slabo poznat.

Što se tiče rekreativnih aktivnosti pogodan je za nordijsko skijanje i hodanje krpljama koristeći markirane staze koje su dobro označene i mapirane, a leti pešačenje i vožnju biciklom.

Naselja u ovom delu su većinom ruralna, arhitekture koja je specifična za planinski kraj Durmitora. Uskoro dolazimo na mesto gde svaki planinar zastaje na barem par trenutaka, a radi se o spomeniku nesretno stradalom alpinisti Danilu Petroviću koji je poginuo 2005. godine prilikom povratka sa vrha Matterhorn.

Nastavljamo dalje i za par trenutaka prelazimo sedlo na visini 1.907 metara. Malo ispod, u zavetrini, nalazi se novi mali objekat gde se prodaje piće pa se možete odmoriti uz predivne poglede na sve strane. Zanimljivost ovog mesta je što je tu već postojala kućica sa istom namenom ali ju je čak dva puta lavina uništila, pa je vlasnik treći put odlučio napraviti novu, ali kilometar dalje, i nešto malo niže na zaštićenijoj lokaciji. Objekat se sad zove simboličnim imenom „Lomni do“, pa se nadamo da treći put neće biti nikakve lomljavine. Svratili smo, naravno, i tu sam upoznao vrlo zabavnog i pričljivog vlasnika, koji očigledno nije izgubio duha uprkos uništenjima prethodnih objekata. Ako vas put ovuda nanese, svakako treba svratiti i probati domaće rakije, npr. od marelice.