Ostvarenje sna

A A A
Ocijeni >

3 blogera osvajaju Crnu Goru (Damir Petkovski)

Lepa je Bjelasica. Lepi su i Komovi i Prokletije, ali Durmitor je meni nekako najlepši i najdraži. Možda zato što mi je najveći planinarski san da se popnem upravo na Bobotov kuk, najviši vrh Durmitora.

Ne računajući tri viša vrha sa Prokletija zbog toga što se nalaze na granici sa Albanijom, Bobotov kuk smatra se najvišom tačkom Crne Gore.

Na uspon smo moj vodič Darko Šarčević i ja krenuli izjutra, po magli i vetru. Ipak, loši vremenski uslovi me nimalo nisu zaplašili, jer ja danas ne penjem vrh, nego ostvarujem svoj san. To je vrlo bitna razlika.

Svaki korak i svaki pogled bili su posebni. Kao da hodam kroz bajku i gledam izuzetne prizore visokih vrhova kako izranjaju iz magle. Zastanem pomalo usput i gledajući tu divotu pred sobom pomislim „Koji sam ja srećnik što sam sad na ovom mestu“.

Na 2.028 metara nadmorske visine nailazimo na Zeleni vir, jezerce nazvano po izrazito zelenoj boji vode. To je malo ali najviše jezero na Durmitoru.

Zeleni vir je nekako i granica odakle počinje uspon stenovitim liticama ka Bobotovom kuku. Tu se već mora dobro paziti na kamenje, jer je lako okliznuti se ili nenamerno odgurnuti kamen koji bi mogao povrediti planinare koji se nalaze ispod vas.

Triput meri…

Za poslednjih pedesetak metara nadmorske visine pred sam vrh važno je osloboditi se straha od visine s obzirom na to da je taj deo staze vrlo rizičan, prolazi se držeći se obema rukama za stenu, tu se svaki korak mora triput izmeriti pre nego što se načini, kako ne bi došlo do greške i kobnih posledica.

Kad sam savladao taj deo puta i došao nadomak vrha, neki čudan osećaj sam imao. Nekako, posebna draž leži u tom putu do cilja, a kad stigneš tamo i ostvariš svoj san, to je to, nema dalje. Stojim na 2.523 metra visokom Bobotovom kuku, vrhu savršeno lepog Durmitora, gledam sve te okolne vrhove, toliko ih je puno, a svi su niži od mesta na kojem upravo stojim.

Magla se odavno sklonila i dozvolila očima da odlutaju u daljinu, levo premaŠkrčkom, desno prema Crnom jezeru, prema Zupcima, Bezimenom vrhu … Bezimeni osećaj radosti jer ga ne mogu opisati rečima. Vau!

Na vrh su u međuvremenu izašli planinari iz nekoliko stranih zemalja, što je meni bilo izuzetno drago. Ipak, najduže smo mi ostali na vrhu, jer kako se odvojiti od ovog mesta i krenuti nazad?

Još jedan pogled u krug oko sebe na to čudo prirode, taj izvanredni Durmitor i polazimo. Silazak može biti jako opasan, pa tu treba voditi i više računa nego pri usponu.

Sankanje u avgustu

Kad smo već na Durmitoru, hajde da posetimo još neku lokalnu atrakciju. Pri silasku sa vrha, svratili smo do Ledene pećine. U avgustu ima vrlo malo stalaktita, dok se u nekim mesecima stvara vrlo bogat pećinski ukras.

Probali smo i sankanje po snegu usred avgusta, niz padinu dugu više od 100 metara. Ostao je snežnik na tom mestu, i veoma dobro dođe za zabavu kao nagrada za sav uloženi penjački trud danas. Posle višesatnog hoda po kamenju i stenama, konačno smo stigli do šume, a kroz nju vrlo brzo i do Crnog jezera, posle kojeg se ravnom stazom dolazi do Žabljaka, našeg smeštaja i ritualnog bacanja u krevet nakon iscrpljujućeg ali izuzetnog dana.

www.izmedjuplaninaimora.com