Od Nikšića do Plužina

A A A
Ocijeni >

3 blogera osvajaju Crnu Goru (Ivo Kožul)

Moj prvi susret sa Crnom Gorom ovoga puta bio je sa gradom Nikšićem, gde sam se našao sa vodičem i vozačem terenca sa kojim ćemo putovati narednih dana. Grad sa nekih 75.000 stanovnika meni je bio poznat do sada, pre svega, po Nikšićkom pivu koje je bilo poznato u celoj bivšoj državi. Grad leži u polju na visini od oko 600 m.n.v. na severo-zapadnom delu Crne Gore, i važna je veza između primorja i planinskog dela države, pa zato predstavlja važan saobraćajni centar. Nekada jak industrijski grad danas pati od klasičnih post privatizacijskih nevolja, tako da je ekonomija videla i boljih vremena. Na prvi pogled na polje u kome se nalazi Nikšić na ulazu sa istočne strane, pleni pažnju veštačka akumulacija – Slano jezero. To nije jedino jezero, nedaleko od centra se nalazi još jedna akumulacija – jezero Krupac na kome se nalazi uređena plaža sa restoranom i barom, sa prelepim pogledom na jezero i branu-nasip koja zadržava vodu. Ono što prvo upada u oči je čistoća vode u jezeru, kao i uređenost plaže i svih sadržaja neposredno uz obalu.

Nikšićani zaista imaju sreću da imaju takvo bogatstvo vode neposredno uz grad, pa u letnjim mesecima ovo jezero i plaža predstavlja pravi biser i mesto za prijatno osveženje.

Kroz grad protiče reka Zeta na kojoj, gotovo u centru, postoji uređeno kupalište. Moram priznati da sam drugačije zamišljao Nikšić, najmanje sam se nadao tolikim vodenim površinama u i oko grada, koje definitivno čine zanimljivo mesto za odmor građanima i njihovim gostima, turistima koji putuju kroz grad na sever ili na jug.

Iznad grada dominira brdo Trebjesa sa svojih 762 metra visine i zelena je oaza Nikšića. Nešto malo ispod samog vrha nalazi se moderno uređen manji hotel Trebjesa, zanimljivog oblika, poput krila galeba.

Sa svojim domaćinima doručkovao sam na lepoj terasi sa panoramskim pogledom na grad, a sve je uređeno u skladu sa prirodom. Nedaleko od hotela se nalazi trim staza u borovoj šumi sa spravama za vežbanje od prirodnih materijala, uglavnom drveta.

Nakon ukusnog doručka bili smo spremni za polazak iz Nikšića prema severu, u Pivsku planinu. Na izlazu iz grada sam primetio par kampova na reci Zeti, pa putnici namernici imaju i taj oblik ponude neposredno uz grad. Kampovi su manjeg kapaciteta ali dovoljni za predah.

Etno sela – oaze u prirodi

Nakon nekih malo više od pola sata lagane vožnje od grada dolazimo na planinski plato i visinu od oko 1.000 metara, gde se značajno menja pejzaž. Sa leve strane u daljini dominira masivni dugački bedem. Gledam kartu i saznajem da je to Golija, koju ostavljamo u daljini i uskoro, nakon par minuta od skretanja sa glavnog puta ulazimo u planinsko selo Brezna. U selu se nalazi nekolika izvora hladne, bistre, pitke vode.

Eko turizam u Crnoj Gori je počeo upravo u Brezni, gde je i napravljeno prvo Etno selo, nazvano “Montenegro“. Trenutno se u Brezni može smestiti oko 100 gostiju u bungalovima i sobama, a smeštajni kapaciteti pod šatorima nisu ograničeni. Hrana je organska sa seoskih farmi i služi se u restoranu. Odmah se primećuje maštovito osmišljen svaki kutak sela i mnoštvo raznih simpatičnih detalja.

Poruka i doskočice ispisane na raznim mestima odaju vlasnika koji ima smisla za humor. U suvenirnici su gotovo svi suveniri sa svojim potpisima izazivali smeh svih gostiju i bilo se teško odlučiti koji kupiti. Ovde se inače održava nesvakidašnje takmičenje u izležavanju pod sloganom “ima hleba bez motike”, gde prvoplasirani dobija novčanu nagradu u iznosu od 200 €. Lenčine navalite.

Selo se sastoji od desetak kućica na blagoj padini i jedne centralne koja je ujedno i restoran, a može se slobodno reći i muzej sa starim predmetima i nameštajem. Kako mi kaže vlasnik etno sela Milonja Blagojević, to je nekada bila štala, koja je preuređena prilikom podizanja ovog zanimljivog mesta.

Kako ulazimo sa jedne strane koja je uzvišenje, uskoro shvatamo da smo na spratu i da se ispod svega nalazi još jedan veliki prostor. Gornji deo služi za posluživanje hrane i pića. Silaskom u donji deo niz drvene stepenice otkrivamo pivski podrum sa starim nameštajem i detaljima koji me oduševljavaju, a uz osećaj znatno niže temperature nego na spratu osećaj je posebniji. Prvobitno uz dilemu i raspravu da li se radi o klimatizovanom prostoru ili ne, shvatamo da je donji deo do pola kuće ukopan u zemlju i na taj način čini prirodno hlađen prostor leti, a zimi sigurno znatno topliji i prijatniji. Svakako pametno i korisno rešenje. Inače, za smeštaj možete birati između Medenih, Kamenih i Kanjonskih koliba.

U sredini etno sela se nalazi i manji bazen sa čistom vodom sa obližnjeg izvora, pa se gosti mogu i rashladiti na taj način. U okolini sela se nalazi oko 200 km obeleženih pešačkih i biciklističkih staza. Reka Komarnica je puna potočne pastrmke i pravi raj za ribolovce. Livade i okolne planine su prepune jagoda, malina, borovnica, jestivih gljiva, lekovitog bilja koje je moguće brati i sakupljati. Deca se mogu zabavljati igrajući na toboganima, ljuljaškama, u Diznilend kolibi… Osvežili smo se, a čime drugim nego Nikšičkim pivom i polako krenuli dalje na sever.

Pivsko jezero

Putovanje obiluje prelepim pogledima na sve strane, gotovo da se teško odlučiti u kojem smeru fokusirati pogled. Na putu prema Plužinama, malom gradu gde smo planirali da prenoćimo, zastajemo u selo Rudinice, jednom od najlepših i najstarijih, a samim tim i najpoznatijih sela, ne samo po čuvenom harambaši Baju Pivljaninu, koji ima najveći značaj u bogatoj istoriji Pive, već i po samom položaju, prirodnom okruženju i bogatstvu.

Teritorijalno se nalazimo u opštini Plužine koja je okružena visokim planinama: Durmitorom, Vojnikom, Golijom, Volujakom i Maglićem, predstavlja izuzetno planinsko područje. U ovom selu svraćamo u još jedno etno selo imena„Izlazak“. Sagrađeno je na samoj ivici kanjona Pivskog jezera.

Izuzetno atraktivna lokacija ovog sela okružena netaknutom prirodom istovremeno pleni lepotom i jedinstvenošču. Etno selo ima u svom sastavu pet dvokrevetnih brvnara, tri četverokrevetne i jednu staru kolibu sa apartmanom. Restoran sa bogatom domaćom kuhinjom nudi jela, jedinstvena za ove krajeve poput kačamaka, cicvare, priganica, sireva,  pa do jagnjetine na više načina, ribe, pita, domaćeg hleba itd. Mi smo se odlučili na ručak na ovome mestu i definitivno nismo pogrešili. Terasa restorana se nalazi na tri nivoa sa kojih puca predivan pogled na kanjon Pivskog jezera.

Zadnja destinacija prvog dana je mesto Plužine na obali Pivskog jezera, gde dolazimo u predvečerje. Današnje Plužine su nastale 1975. godine i kasnije, nakon gradnje brane na Pivi koja je trajala od 1967. do 1975. godine i potapanjem starog grada koji se nalazio približno 100-200 metara niže, i koji je izmešten na današnju lokaciju. Ovo mesto je dobra početna lokacija za odlazak na rafting na Taru, zatim za istraživanje i upoznavanje kanjona Pive, Komarnice i Sušice. Za alpiniste i one koji žele da testiraju svoje mogućnosti pravi je izazov kanjon Nevidio. Tu su i krstarenja brodićem i čamcem po Pivskom jezeru. Definitivno mesto iz kojeg počinju sva moguća istraživanja i aktivnosti u prirodi.

U ulici koja vodi ka Pivskom jezeru, sakriven u zelenilu, nalazi se caffe bar „Zvono“. Poznat po domaćoj medovini, po dobrim izložbama, rok i džez koncertima u letnim večerima, koje odišu svežinom okolnih planina i jezera. Od pre nekoliko godina ponuda je upotpunjena sa prijatno uređenim apartmanima sa ukupno 13 ležajeva. „Zvono“ je odmorište za sve generacije, ali i polazište za ljubitelje i istraživače prirode. Mesto u kojem treba zastati i osetiti kako izgleda život bez žurbe, bez buke, bez moranja. Kako kaže vlasnik objekta, život sladak kao domaća medovina koju ovde spremaju. Tu smo večerali i onako puni utisaka otišli na večernji počinak. Sutra nas čeka novi dan i nova otkrivanja Crne Gore.

www.izmedjuplaninaimora.com